Pravila za ljudski vrt, Peter Sloterdijk

Pravila za ljudski vrt - odlomci


1.


Knjige su debela pisma prijateljima – primětio je jednom pěsnik Jean Paul. On je bit i funkciju humanizma ovom rečenicom jezgrovito i ljupko nazvao pravim imenom: humanizam je telekomunikacija u mediju pisanja, telekomunikacija koja stvara prijateljstva. Otkad postoji kao književni žanr, filosofija svoje pristalice regrutira tako što na infektivan način piše o ljubavi i prijateljstvu. Ona je ne samo govor o ljubavi prema mudrosti – ona tu ljubav želi probuditi i kod drugih. Od svojih početaka, prě više od 2500 godina, pa sve do danas, pisana filosofija je ostala virulentna zahvaljujući svojoj moći da preko teksta sklapa prijateljstva. Ispisuje se kao lanac pisama kroz generacije i, u prkos svim grěškama u prepisivanju, možda čak i zahvaljujući takvim grěškama, ona je prepisivače i tumače začarala prijateljevanjem. – Nema sumnje da je najvažnija karika u ovom lancu pisama bilo to što su Rimljani primili grčku pošiljku – jer je usvajanje grčkog teksta od strane Rima omogućilo da se on otvori za Imperiju, a to usvajanje ga je, barem posredno, poslě pada Zapadnog Rima učinilo dostupnim potonjim europskim kulturama. Grčki autori bi se svakako čudili tome kakvi su se sve prijatelji javili na njihova pisma. U pravila igre pisane kulture spada i to da pošiljalac ne može predviděti ko će biti stvarni primalac. Isto tako, autori se upuštaju u avanturu da svoja pisma šalju neidentificiranim prijateljima. Da grčka filosofija nije kodirana u prenosive svitke, pošiljke – koje nazivamo tradicijom – nikada ne bi mogle biti predane; ali isti ti Rimljani bez grčkih lektora – koji su im bili na raspolaganju kao pomagači u dešifriranju pisama iz Grčke – ne bi se mogli sprijateljiti sa pošiljaocima tih spisa. Za prijateljstvo na daljinu potrebno je, dakle, i jedno i drugo – i samo pismo i dostavljač, odnosno tumač. A opet, da nije bilo spremnosti rimskih čitalaca da se sprijatelje s pismima iz daleke Grčke, nedostajao bi primatelj, i da Rimljani u igru nisu ušli sa svojom izuzetnom prijamčivošću, grčke pošiljke nikada ne bi doprle do zapadnoeuropskog prostora, koji i danas nastanjuju ljudi zainteresirani za humanizam. Ne bi postojao ni fenomen humanizma, ni pažnje vrědna forma latinskog filosofskog govora, isto kao što ne bi postojale ni kasnije filosofske kulture na nacionalnim jezicima. Kada je, sada i ovdě – na němačkom jeziku – rěč o ljudskim stvarima, onda za tu mogućnost treba zahvaliti, pored ostalog, i rimskoj spremnosti na čitanje spisa grčkih učitelja, tako kao da su to bila pisma prijateljima u Italiji.
Ako se posmatraju epohalne poslědice grčko-rimske pošte, jasno je da ima nečeg izuzetnog u pisanju, slanju i primanju filosofskih spisa. Očigledno je da pošiljalac ove vrste pisma prijateljima svoj spis šalje u svět a da primaoca i ne poznaje – u slučaju da ga poznaje, svěstan je da slanje pisama upućuje i mimo njega, i da može stvoriti neodređeno mnoštvo prilika za sklapanje prijateljstva sa bezimenim, obično još nerođenim čitaocima. U erotološkom pogledu, hipotetičko prijateljstvo pisca pisama i knjiga sa primaocima njegovih pošiljki predstavlja slučaj ljubavi na daljinu – i to sasvim u Nietzscheovom smislu, a on je znao da je spis način da se ljubav prema bližnjem, ili pak prema onome ko je najbliže, preobrati u ljubav prema nepoznatom, dalekom, nadolazećem životu. Spis nema za poslědicu samo podizanje telekomunikacijskih mostova između starih prijatelja, koji u trenutku slanja pisama žive na prostornoj udaljenosti, već pokreće i operaciju u pravcu nepoznatog – on zavođenje lansira u daljinu, jezikom staroeuropske magije rečeno: actio in distans, sa ciljem da se nepoznati prijatelj razotkrije kao takav i da se podstakne da pristupi krugu prijatelja. Čitalac koji se izlaže debelom pismu knjigu zaista može razuměti kao pozivnicu, a ako dopusti da se zagrije za lektiru, onda se prijavljuje u krug prozvanih kako bi tu potvrdio da je primio pošiljku.
Tako bi se zajednički fantazam sveg humanizma mogao svesti na model literarnog društva u kojem učesnici preko kanonske lektire otkrivaju zajedničku ljubav prema inspirativnom pošiljaocu. U srcu ovako shvaćenog humanizma nalazimo fantaziju sekte ili kluba – san o sudbinskoj solidarnosti onih koji su odabrani da budu pismeni. ...

2.


Tome nasuprot, tamo gdě je humanizam postao pragmatičan i programatski – recimo u ideologijama gimnazija građanskih nacionalnih država 19. i 20. stolěća – uzor literarnog društva proširio se na norme političkog društva. Od tada, narodi su se organizirali kao prisilna udruženja pismenih prijatelja koji se čvrsto drže obaveznog kanona lektire tog nacionalnog prostora. Pored zajedničkih, europskih antičkih autora, mobilizirani su i nacionalni i novověkovni klasici – njihova pisma publici, preko tržišta knjiga i visokih škola, uzdigla su se do motiva dělotvornih u stvaranju nacija. Šta su novověkovne nacije do dělotvorne fikcije čitalačke javnosti koja je kroz čitanje istih spisa postala udruženje složnih prijatelja? Doba klasičnog građanstva karakterizira opća vojna obaveza za mušku mladež i opća obaveza čitanja klasika za mlade oba spola – bilo je to doba naoružanog i načitanog humaniteta, doba na koje stari i novi konzervativci danas gledaju istovremeno i nostalgično i bespomoćno, potpuno nemoćni da polože medijsko-teorijski račun o smislu kanona lektire...
Od 1789. do 1945. godine, nacionalni humanizmi, koji su uživali u čitanju, doživěli su vrhunac; svěsna svoje moći i samozadovoljna, u njihovom središtu je prebivala kasta filologa – i klasičnih i suvremenih – koja je sebi dala zadatak da u krug primatelja měrodavnih debelih pisama uvede podmladak. U to vrěme su moć učitelja i ključna uloga filologa bile zasnovane na privilegiranom poznavanju autora koji su dolazili u obzir kao pošiljatelji spisa koji utemeljuju zajednicu. U svojoj substanciji, građanski humanizam nije bio ništa drugo do punomoć da se mladima nametnu klasici i da se tvrdi kako nacionalna lektira ima univerzalno važenje. Tako bi i same građanske nacije do određene měre bile literarni i poštanski produkti – fikcije sudbinskog prijateljstva sa dalekim zemljacima i sa čitaocima zajedničko-vlastitih autora koji naprosto nadahnjuju.
Ako je ova epoha danas nepovratno prošla, onda to nije zato što ljudi – zbog dekadentnog raspoloženja – nisu više bili spremni ispuniti nacionalni literarni zadatak; ova epoha nacional-građanskog humanizma okončana je zato što věština pisanja pisama, pisama koja bude ljubav kod nacije prijatelja, čak i kada se obavlja veoma profesionalno, više nije bila dovoljna za uspostavljanje telekomunikacijskih veza među stanovnicima modernog masovnog društva. Medijskim etabliranjem masovne kulture u Prvom světskom ratu, 1918., (radio), i poslě 1945., (televizija), a još više aktualnom revolucijom umrežavanja, koeksistencija ljudi u današnjim društvima postavljena je na nove osnove. Te osnove su, kao što se nepobitno može pokazati, odlučno postliterarne, postepistolografske, i prema tome, posthumanističke. Kome se čini da je prefiks u ovim izrazima isuviše dramatičan, može ga zaměniti izrazom ''marginalno'' – tako da sad naša teza glasi: političku i kulturnu sintezu velika moderna društva produciraju tek marginalno preko medija literature, pisama, humanizma. Zbog toga literatura ni u kojem slučaju nije došla do svog kraja, ali se zato izdvojila u subkulturu sui generis, a prošli su oni dani kad je ona bila precěnjivana kao nosilac nacionalnog duha. Socialna sinteza ni prividno više nije stvar knjiga i pisama. Vodstvo su preuzeli novi mediji političko-kulturne telekomunikacije, koji su shemu rađanja prijateljstava preko pisama sveli na skromnu měru. Završena je era novověkovnog humanizma kao školskog i obrazovnog modela, jer se više ne može održati iluzija da se velike političke i ekonomske strukture mogu organizirati prema modelu literarnog društva zasnovanog na prijateljstvu.


Peter Sloterdijk Pravila za ljudski vrt